Svi za jednog, jedan za sve

iliti priča o Marku, Janku i Branku

Da li upravo vi možete da se pohvalite činjenicom da imate pravog prijatelja? Osobu na koju možete da računate u po dana i po noći, osobu koja bi uradila sve za vas, osobu koja je divan deo vašeg sveta i bez koje taj svet zapravo ne bi bio to što jeste? Da li u ovoj surovoj svakodnevici gde jedva da imamo vremena za sebe same, imate prilike da se posvetite negovanju gore pomenutog prijateljstva i budete sve ono što vaš prijatelj jeste za vas? Da li ste svesni činjenice šta zapravo znači pravi prijatelj? Marko, Janko i Branko u priči koja sledi, vrlo dobro znaju njeno značenje.

Da ’’svi za jednog, jedan za sve’’ nije samo fraza i da prava prijateljstva zaista postoje, o tome vam pričam.

Počeli su da se druže od ranog detinjstva. Od onog dana kada se Janko sa svojom porodicom doselio u Markov i Brankov kraj. Iako nisu bili vršnjaci, po koja razlika u godinama nije ih sprečavala da slobodno vreme posle škole provode zajedno. Bivali su tako u paketu policajci, vojnici, vozači, vatrogasci, biciklisti, planinari, odbojkaši i ostali sportisti i uvek se otprilike znalo ko je maher u kojoj oblasti i ko u navedenoj igri nosi pobedu. Marko je vodio u eksremnim aktivnostima, Branko je bio vrhunski sportista, dok je Janko važio za jedno strpljivo biće zlatnih ruku, pravi majstor u društvu i najčešći pobednik u šahu i ostalim društvenim igrama. Ipak, pored svega, imali su nešto zajedničko. Kako je Marko od svog oca bajkera nasledio ljubav prema motorima, tako je tu svoju strast preneo i na svoja dva najbolja druga. I bukvalno od kada se poznaju, žudeli su za ostvarenjem dečačkog sna. Da, kada odrastu, osnuju svoj moto klub i da na svojim dvotočkašima odu na put oko sveta.

Sudbina je ipak htela drugačije.

Godine su prolazile. Divno detinjstvo ovih dečaka  dalo im je osnovu za još lepše momačke i zrele dane. Stvorilo među njima neraskidivu vezu koja je iz dana u dan bivala samo jača i konkretnija. Čak se jednom, nakon odgledanog filma Tri musketara, poistovetiše sa njima. Obožavali su zajedničke avanture i poduhvate, u isto vreme su upisali ispit za polaganje A kategorije, a kroz izvesno vreme zajedno i slavili položenu vožnju. Sada im je najveća dilema bila koji motocikl kupiti? I u koju se novu avanturu upustiti?

Zahvaljujući Marku, kao inicijatoru akcije, krenuše prijatelji na put u susednu nam, ne tako davno, ratom razorenu zemlju, sa ciljem da obiđu njene prirodne lepote i posete sada pusto selo gde je nekada, kao dečak, živeo Markov otac. Bi predloženo, bi ostvareno! Gacali su drugari već za koji dan opčinjujućim predelima kraškog polja, hranili svoj pogled nepreglednim prostranstvom, punili svoja pluća čistim planinskim vazduhom,... Zađoše tako u toj svojoj pustolovini malo dublje no što su planirali. Prosto su se prepustili prirodi da ih nesebično vodi. Odvoji se u jednom trenutku Marko na mesto gde i car ide sam, kada odjeknu zastrašujući prasak, posle njega još strašniji muk. Marko je zagazio u minsko polje!

Slika koja će Janku i Branku zauvek ostati u ružnom sećanju jeste slika Marka kako nepomično leži i ne daje nikakve znake života. A onda na scenu stupa slika i prilika prijateljstva. Zahvaljujući radoznalom Janku i njegovom tati koji je u vojsci bio deminer (ili je možda ipak sreća presudila), minsko polje je pod nogama dvojice drugara ostalo mirno polje. A pašteta od toga dana ovom trojcu postade najomraženije ime, pa i jelo takođe. Izvukli su telo, ne sreću samo povređenog Marka i nakon što su mu pružili prvu pomoć, kilometrima su ga brzom brzinom nosali po pustim predelima u težnji da se što pre dokopaju magistralnog puta. Marku je nagazna mina ’’pašteta’’ svojim vibracijama žestoko povredila nogu. Do te mere da su doktori odmah konstatovali da će vrlo verovatno morati da se amputira. Ali ne, Janko i Branko nisu tako mislili. Pa kako će jedna junačina, kao što je Marko, da ostane bez noge? Kako će voziti svoju Hondu VFR? Pa onda njegov dečački san nikada neće biti ostvaren!? E pa neće moći! Usaglasiše se dva trezvena drugara i na svoju odgovornost ne dopustiše amutaciju. I nisu pogrešili! Večiti borac i optimista, kakav je Marko oduvek bio, posle brojnih bolnih intervencija i terapija, uspeo je da nakon godinu dana ponovo sam stane na svoje noge. I uz svesrdnu podršku svoja dva krila, kako je zvao Janka i Branka, ni u najtežim trenucima nije posustao, niti izgubio volju. A kada je napokon prohodao, počeo je da kuje plan na koji način da im se za sve zahvali i oduži. Ali oni nisu očekivali ama baš ništa. Samo su bili jako srećni što će Marko i dalje, barabar sa njima, da se prepusti ostvarenju njihovog zajedničkog sna i budućim pustolovinama.

Život je ponovo ušao u kolotečinu.

Stasiti momci se poženiše. Jedan drugome kumovaše. Očevi postadoše. I bez obzira na to što porodični život silne obaveze i promene donosi, prijateljstvu Marka, Janka i Branka ništa nije moglo da prkosi. I dalje su se sastajali, jubileje proslavljali, bili uvek tu kada je trebalo pomoći i priteći, savet dati, u odbranu stati. Ipak, još uvek se ne ostvari plan za odlazak na put oko sveta na paklenim mašinama. Ali se često govorilo o njegovoj realizaciji. Bilo je samo pitanje dana.

Sudbina međutim ponovo umeša svoje prste. Probudi tako jedne noći Janka i Branka poziv Markove žene. Odjednom je dobio nesnosne bolove u predelu leđa i završio je na hitnoj. A onda sledi tragično saznanje. Marku su otkazali bubrezi! Otkazali do te mere da u opticaj nisu ulazili nikakvi lekovi, niti dijaliza. Jedino rešenje je bila transplatacija. Lekari nisu mogli tačno da pojasne šta je mogao da bude razlog ovom više nego lošem scenariju, ali su bili uverljivi sa konstatacijom da donor bubrega mora što pre da se pronađe.

’’Izem ti šugavi zakon o transplataciji zbog čijeg su nedonošenja donori u manjku! Izem ti pustu sreću kada niko od rodbine nije kompatibilan!’’, konstatovaše Janko i Branko kada krenuše na ispitivanje. Pukom igrom slučaja sva trojica su imali istu krvnu grupu, ali to nije moralo značiti da će njihov bubreg odgovarati Marku. Ne, ni jedan, ni drugi ni sekunde se nisu dvoumili. Za prijatelja kao što je Marko dali bi i život ako treba, kamoli jedan jedini bubreg! Dan kada su trebali da saznaju da li bar jedan od njih dvojice može biti adekvatan donor, bio je dan tuge i dan sreće. Najpre je u ordinaciju ušao Janko. Posle izvesnog vremena, izraz na njegovom licu, prilikom izlaska, govorio je više od bilo kojih drugih reči. Samo je promrsio kroz zube:’’Ti si na redu.’’

Brankov ulazak u ordinaciju bio je pitanje života i smrti. Trenutak kada će ili sve da stane ili da se sve preokrene. Naredni trenutak, koji je obogatio Jankov život neobjašnjivim emocijama, bio je urlik pun sreće. ’’To, to, to! Uspećemo musketari!!!’’, odzvanjao je Brankov glas iz doktorske sobe. On će moći da bude Markov donor.

Nakon svega uspešno i junački prebrođenog, nerazdvojni trojac krenu u ribolov jedne rane zore. Smuđ je radio kao nikada do tad. Ali, još nešto nije bilo kao pre. Nakon operacije Marko je neko vreme bio onaj stari. A onda se iznenada promenio. Povukao se u sebe, dosta puta odbijao susrete sa svojim drugarima, srdačnost mu nije bila jača strana kao ranije,... Razumeli su to Janko i Branko. Pored svega što mu je život priredio, on se zapravo dobro i drži, složila su se ova dvojica. Ipak, nadali su se da će, koliko toliko, da se vrati onaj stari Marko. Mada se to nikako nije dešavalo.

Stari Marko je zapravo sve vreme bio tu. A njegovo hladno ponašanje bilo je deo njegovog plana. Plana kojim bi ostaloj dvojici musketara pokazao svoju zahvalnost. Plana za konačno ostvarenje njihovog zajedničkog dečačkog sna.

Jednog divnog toplog letnjeg dana, Marko neočekivano nazva Janka i Branka na telefon. Pre toga se nisu čuli sigurno jedno mesec dana. Marko se bio toliko promenio, da je izbegavao svaki kontakt sa njima. Tako da je ovaj poziv delovao više nego iznenađujuće. A iznenađujuće će biti tek ono što sledi. Sav suzdržan, Marko je zamolio dvojicu drugara da dođu na tu i tu adresu. Jer je, kako je rekao, imao nešto važno da im saopšti. Nisu mogli da ga odbiju. A nisu mogli ni da pretpostave šta ih zapravo čeka na toj adresi.

Na broju tom i tom, ispred jednih glomaznih vrata, stajao je Marko sa osmehom od uveta do uveta. Iznad glave mu je stajao neki natpis. Janko i Branko iz daljine nisu mogli da vide šta na njemu piše. Kako su se približavali, shvatili su u kom grmu leži zec. Odmah im je bila jasna Markova hladnokrvnost i nedruželjubivost. On je morao neko vreme da se distancira od njih kako bi iznenađenje koje je nameravao da im priredi, bilo pravo iznenađenje. Napokon su mogli jasno da pročitaju natpis iznad Markove glave. Pisalo je:

Moto klub

’’Tri musketara’’

Jedan deo Markovog, Jankovog i Brankovog dečačkog sna bio je ostvaren! Najviše zahvaljujući Marku, njegovoj požrtovanosti i težnji da ovenča prijateljstvo nezaboravnim znakom zahvalnosti. Život ponekad zna da bude surov, nepredvidiv i bolan. Ali, s druge strane, zna da napravi tako moćan bum u svom scenariju. Bum od kojeg se naježi svaka dlačica na telu i srce se sa svojim divljim otkucajima popne skroz u grlo. Bravo Marko, bravo Janko, bravo Branko! A sad pravac na ostvarenje drugog dela sna! Drum pod točkovima i pravac na put oko sveta!

I bi tog puta. Bi i ostade prijateljstvo o kojem vredi pričati i pisati. Bi overena izreka ’’svi za jednog, jedan za sve’’. Stajala je ponosno, ispisana kao grafit, na zidu moto kluba.

Imate li vi svog druga musketara? 

Šta ste sve spremni da uradite za njega? 

Da li ste se do sada uverili u činjenicu da je dobar prijatelj vredniji od parčeta hleba?

Pozdravljam vas do narednog posta,

Milica

Ovaj tekst je nastao u okviru akcije #MUSKETARIBLOGIZAZOV koju su pokrenuli Viasat History i MTS TV.

Izvori fotografija odozgo naniže:

1. www.playbuzz.com

2. www.trivalleylifechurch.org

3. commons.wikimedia.org

4. www.holidayiq.com

Moji Kräuterhof favoriti

U postu napisanom još u martu ove godine dala sam obećanje da ću podeliti sa vama koji su to moji Kräuterhof favoriti i napokon to obećanje ispunjavam. U pitanju su proizvodi koje koristim svakodnevno i kojima sam više nego zadovoljna, te iz tog razloga zaslužuju da se o njima piše u zasebnom postu.

Kräuterhof šampon sa koprivom, Kräuterhof krema za tuširanje za veoma suvu kožu i Kräuterhof konjski balzam, o tome vam pričam.

Kräuterhof šampon sa koprivom koristim već dugi niz godina i iako je moja kosa više suva nego normalna, ovaj šamon namenjen normalnoj kosi izuzetan joj je saveznik. 

Savršeno je neguje i revitalizuje i nakon prirodnog sušenja, kako inače uvek sušim svoju kosu, ona je rastresita, mirsna, lako se rasčešljava. Postoji na tržištu i Kräuterhof balzam za negu i sjaj kose koji do sada nisam imala prilike da probam, ali ako je posle pranja samo šamponom kosa divna kao što jeste, balzam bi je verovatno učinio još lepšom. Ukoliko ga nekada isporbam, obavezno ću podeliti svoje impresije sa vama.  

Kräuterhof krema za tuširanje za veoma suvu kožu sadrži aloe veru, maslinovo ulje i ekstrakt nevena, tj. sve one prirodne sastojke koji su idealni hranitelji suve kože. 

Meni je, nakon tuširanja ovom kremom, mleko za telo nepotrebno, pa je uglavnom koristim kada negde žurim i nemam puno vremena za mackanje. Kombinacija tri navedena biljna sastojka ovom proizvodu daje osvežavajući miris koji se dugo zadržava na koži, dok s druge strane preparat na kožu deluje izuzetno blagotvorno, savršeno je hidrira i ne dozvoljava joj da se peruta. Za sve one koji imaju suvu kožu, ovaj shower cream treba biti must have stanovnik kupatila i iskrena je preporuka svima od strane mene.

Ako ste čitali moj post I kad je teško, život je lep, znate da Kräuterhof konjski balzam ne može, a da ne bude deo moje svakodnevice. 

Ruzmarin, divlji kesten, arnika, ulje mente i kamfor stopili su se u gel koji hladi, okrepljuje i svakodnevno me rešava bola. Ubrzo nakon nanošenja bolno mesto se polagano smiruje i uvek, ma za tili čas, budem spremna za nove, svakodnevne aktivnosti. Da ga nema, trebalo bi ga izmisliti, ali na sreću, postoji Kräuterhof koji misli na svoje potrošače i teži ka njihovom blagostanju i zadovoljstvu. Kräuterhof konjski balzam ne preporučuje se samo osobama koje imaju problema sa kostima. Pogodan je i za masažu vrata, za relaksaciju sportista, pospešuje prokrvljenost kože, osvežava je, revitalizuje i neguje.

Podelila sam sa vama koja su tri preparata na tronu mog Kräuterhof carstva. 

Da li vi koristite nešto iz Kräuterhof asortimana? 

Koji su vaši favoriti?

Pozdravljam vas do narednog posta,

Milica

Mirno parče neba jednog roditelja

iliti Priča o najvoljenijim, nesvesno nemilosrdnim bićima

Da li i vi spadate u onu grupu ljudi koji ponosno nose titulu roditelja? Da li ste u svetu roditeljstva nesnalažljivi akter ili vas pre karakteriše titula hobotnice i sposobnost obavljanja više poslova i funkcija odjednom? Bilo da spadate u jednu ili u drugu grupu, za svoju decu vi ste najbolji i itekako treba da budete ponosni na to. Ali, stavimo ponos i sve ostale aktivnosti roditelja na stranu i zapitajmo se: ’’A gde smo tu mi?’’ Imamo li i mi ponekad skromno pravo za trenutak mira? Trenutak kada moždane vijuge i mišići na kratko mogu da se opuste, trenutak kada ne moramo da strepimo, opominjemo, opslužujemo, dižemo, spuštamo, pričamo, podižemo glas,... Bića koja su zahvaljujući nama došla na svet zaslužuju svu sreću. Ljubav i ostala osećanja koja gajimo prema njima prosto se ne mogu opisati rečima, ali s druge strane ova nesvesna ili poslusvesna bića tako često znaju da nemaju meru.

Dokle ta njihova nesvesna nemilosrdnost i ištenje nas celih dosežu i kako se uspešno izboriti za mirno parče neba, o tome vam pričam.

Rodi se dete. Sa njime se rode i najlepša osećanja. Nezaboravni trenuci. Najnežniji dodiri. Ali, nastupe tu iznenada i broooojne neprospavane noći, plakanje, nosakanje, ljuljuškanje, navikavanje, odvikavanje, obučavanje, animiranje,... Briga, sekiracija, strepnja. Umor. Nedostatak strpljenja. I pokatkad na kratko želiš da gucneš omiljenu kafu ili da jedeš na miru, ali to nije detetova želja. Jer baš u tom trenutku ono želi da se probudi. Baš tada mu se piški ili kaki. Ili misli da mu je upravo tada tvoje krilo najudobnije mesto za sedenje. Naručje to doduše uvek jeste, ali klincu ili klincezi nekako najviše paše da ga držiš kada su vrela kafa ili jelo na stolu. Kažeš sebi, avaj, nema veze, može i ovako. A ono k’o da poručuje: ’’Ma mora!’’

Onda želiš da razgovaraš sa partnerom, drugaricom, slučajnim prolaznikom,... Ali ono baš tada ima hiljadu ’’bitnih’’ pitanja. Nazvao bi nekoga telefonom. Ono bi tek onda da zapitkuje, da iziskuje, da ti skreće pažnju. Dok nisam bila roditelj užasavali su me telefonski razgovori sa ljudima gde u pozadini odzvanja dečija vriska i dreka. Sada, kada to jesam, shvatila sam da su ovakvi momenti prosto neizbežni. Posebno ukoliko imate dvoje ili više dece. Ona se baš tada posvađaju, standardno ste im najpotrebniji kada ste zauzeti, tada su najslobodnija da se pentraju i rade ono što ne treba, pa ne daj Bože, na spisku u ovakvoj situaciji znaju da se nađu i povrede. Opet progutaš sve, naoružaš se strpljenjem i kažeš: ’’Ma neka, sve je to u roku službe.’’ I svaki put se svesrdno trudiš da im dokažeš da nije kulturno prekidati starije dok razgovaraju. Ako mi je za utehu, ponekad monolozi ovog tipa znaju da budu korisni.  

Trenuci dečije nesvesne nemilosrdnosti počesto nastupaju i kada se negde ide. Manimo na stranu konstantna pakovanja i nemogućnost da bilo gde kreneš samo sa telefonom i novčanikom. Manimo na stranu torbe pune pelena, flašica, hrane, garderobe,... Ona bi i pored svega da izvoljevaju. Da budu nezadovoljna. Smetaju im kapa i šal iako je napolju hladno kao u frižideru, šljapkala bi po blatnjavim baricama iako u tom trenutku nemaju adekvatnu obuću na nogama, non-stop bi da zapitkuju ’’a kada ćemo stići?’’ A ti bi samo da uživaš u šetnji ili vožnji. Da te opuštajući cvrkut ptica ili divan pogled odvedu u neke druge svetove. Ali avaj, baš u tom trenutku ono je krenulo da se pentra na ogroman tobogan sa kojeg ne sme samo da se spusti, ono bi da ga zaljuljaš jače, jače, jače, ono bi ovo, ono bi ono, ono bi tebe celog iako te od prvog njegovog dana jedino i zauvek takvog i ima.

Ona bi da se igraju sa tobom. Sasvim razumljivo! Ali, uglavnom bi da ta igra traje u nedogled. Da tata bude najbolja drugarica ćerkinoj lutki, a mama stasiti vozač traktora. Ona bi da glumimo konje, ptice, aždaje, nosače aviona. Ona bi da sto puta ustanemo i sednemo, da se milion puta prevrnemo i nikako ne bi da legnemo. Jer, čim se to dogodi, eto nove inspiracije za vucanje, jahanje, po nama skakanje. A energije tako brzo ponestane. I nismo mi neumorni kao što oni jesu. 

Tu je često i ručak koji treba da se spremi, veš koji treba da se opegla, eh svašta tu nešto treba, ali umor vreba. Vremena uvek u manjku, snage počesto u nedostatku. Jer, koliko nam naši mališani elana daju, koliko sa nama divno i nezaboravno traju, koliko ovaj život najlepšim bojama boje, ponekad nam kratki trenuci samoće i mira tako potaman stoje. Ovom odgovornom zadatku roditeljskog tipa pokatkad kašičica predaha štima.

Ali, nema odmora dok traje obnova! :D

Uspeš nekako da spremiš i taj ručak. Onda bi ona sama da se hrane iako viljušku i kašiku jedva drže. Ona koja su pak savladala ovu tehniku, misle da su pokupila svu spretnost ovoga sveta. A kada hrana po garderobi, stolu, zidovima i podu štane da šeta, mamino i tatino raspoloženje ’’procveta’’! K’o da celog života samo brišem, perem i mrlje uklanjam, ma ponekad osećam k’o da sam i sama počela u mrlju da se pretvaram!

Na smiraju dana, ona ne bi da se uspavljuju sama. Ona bi da ih uspavljuju tata ili mama. I da, pored jednočasovne pripreme za spavanje, i uspavljivanje traje sat, dva. Jer, knjigama i pričama nikad kraja, pred spavanje se čak najviše rasplamsa dečija graja, pa da se klinci umire i u kraj da im se stane, Sizifova snaga u roditeljsko srce treba da stane. 

A onda, kada napokon utonu u miran san i nije ti do tih trenutaka samoće i mira, jer si smožden i skrhkan. Ostane ti samo snage da se sručiš u krevet srca puna i svaki put se zahvaljuješ Bogu što su zdrava i srećna zajedničke ljubavi zrna. A i dalje vapiš za trenucima mira i omiljenom muzikom koju niko ne prekida, koja te istinski opušta i tvojim raspoloženjem svira.

Možda sa ovim svojim surovo iznešenim stavom delujem oholo i sebično, ali ja sam samo jedno biće obično i svojoj deci najbolja na svetu mama. Utešena činjenicom da nisam jedina i sama, kroz svakodnevicu gacam srećno i smelo i, ma koliko mi telo bilo umorno, srce mi je radosno i veselo!

Kruže priče od roditelja starije dece da su ovi moji opisani dani zapravo melem na rani. Da zvrčke i poteškoće tek nastupaju kada se klinci u adolescente daju. Kažu da mala deca jedu čokolade, a velika džigerice. Živi bili pa videli, pisaćemo se kada ti dani dođu, ako, kao do sada, stranice ovog bloga ovako divno nastave da traju. Do tada ću u ishrani da forsiram džigerice. Da ojačam krvnu sliku i udebljam živce, neću  dozvoliti da mi ih voljeni, ma obožavani, stvorovi troše letimice!!! :D 

Možda je kod vas drugačija slika?

Ili me bar utešite da su i vaši voljeni lepotani nesvesno nemilosrdne naravi?

Ma, znam da jesu! ;)

Pozdravljam vas do narednog posta,

Milica

Izvori fotografija odozgo naniže:

1. www.sixseeds.patheos.com

2. www.stil.kurir.rs

3. www.dnevnik.rs

4. www.mindreadingsblog.wordpress.com

Imam pravo na zdravu životnu sredinu

Nedavno je, povodom Dečije nedelje, na sajtu Ekološkog udruženja ''Eko spiral'' bio organizovan likovni konkurs na temu iz naslova. Što je mene i moju mališanku inspirisalo na akciju i kreativnost. I što nam je sve na kraju donelo 3. mesto. Mi prezadovoljne! :D 

A, kako smo mi odgovorile zahtevima konkursa i kako izgleda crtež koji nam je obezbedio ovaj plasman, o tome vam pričam. 

Najpre smo sele i razgovarale. Osmislile kako crtež treba da izgleda. Devojčica se puna srca dala u akciju, a mami je, uzgred, palo na pamet da detetov crtež opiše pesmičicom. U nastavku slede rezultati našeg ''rada''. :) 

Jedna malena Miona od šest leta

želi da od zdravlja njena planeta cveta,

da joj pravo na zdravu hranu i vazduh čist niko ne uskrati

i poručuje: ’’ Kako se čuva životna sredina svi trebamo znati!’’

Ona sa karusela duginih boja na sav glas želi da poruči svima:

’’Ova planeta je i moja i tvoja,

topao je dom svoj deci sveta,

sigurno utočište, mirna luka

protkana pesmom ptica najlepšeg zvuka.’’

Miona bi sa drvetom da se druži,

da mu ruku prijateljstva pruži,

da u zdravom voću i povrću uživa slasno,

da se sa cvetom u kosi i lilihipom na dlanu

vine što više u susret novom danu.

Ona bi da pozdravi oblak,

lilihip mu svoj ustupi,

pa da se, put duginih boja,

ka suncu i pticama uputi.

Pa bi Miona, k’o drug pravi,

u jednu korpu od karusela i sunce da stavi,

da druguju bez prestanka

od svitanja do novog uranka. 

Karusel dalje do cvetne poljane ovu devojčicu vodi 

gde se njena najbolja drugarica Milena zgodi,

kad gle sreće, gle čuda prava

Mileni je planeta Zemlja na dlan stala,

spustila se tu da se zahvali

što o njoj brinu dečiji osmesi i koraci mali.

I sada svi zajedno u paketu,

i drugarice, i planeta, i leptirići, i kuca, i maca,

i stasito drvo, i oblačić, i ptice, i sunce žarko,

u igri bez granica uživaju jarko,

bore se za svoja prava,

za iskren osmeh,

za pluća zdrava,

za radost što ne prestaje,

za životnu sredinu koja mesto srećnog odrastanja postaje.

Nadam se da ste uživali? 

A na koji način vi vodite brigu o životnoj sredini? 

Pozdravljam vas do narednog posta,

Milica