четвртак, 19. мај 2016.

Dete u meni vlada, uvek sam igre rada

Da li ste sačuvali dete u sebi? Da li kroz život koračate bezbrižno i smelo, ma koliko to možda teško bilo? Bez obzira na moje zrele dane, ja se trudim da u svaki unesem dozu igre, smeha, iskrenih emocija i sitnih zadovoljstava. A uspomene su ono što mi za sve ove male radosti, koje zapravo život znače, daje čaroban podstrek.
Da dete u meni vlada i da sam uvek igre rada, o tome vam pričam.
I to na meni najlakši način, u stihu. Ovoga puta čak i u akrostihu. ;) 



Dete vlada u meni, što ne bi kod svakoga tako bilo,
Eh u kakvo bi se carstvo onda ovaj svet pretvorio,
Totalna čarolija bi prštala na sve strane,
Energija drugarstva i igre nikada ne bi mogla da prestane.

Uvek, i kada ozbiljne stvari radim
ja se, kao kada sam dete bila, igram
i u tim aktivnostima se maksimalno sladim.

Maštam isto kao nekada, ma i više,
i najmanja stvar tako zna da me inspiriše.
Ekstremno se u svemu dajem,
ne bih nikada da stajem.
Neopisivo sam srećna i vesela
što me u detinjstvo vraćaju moja dva stvora čiste duše,
zahvaljujući njima sve predrasude se ruše,
a neverovatne emocije i ideje se množe,
ma čovek takvo zadovoljstvo samo poželeti može!
I kada nam se u tome,
sa dogodovštinama svojim iz dečijih dana priključi i tata,
koji sa igračkama tako dobro barata (pogotovo one iz Kinder jajeta k’o od šale sklopi)
šta će nam brige i problemi glupi,
u našem svetu samo pozitivan duh može da se kupi.

Volim da gledam crtane filmove u rane jutarnje sate,
tako me u detinjstvo vrate,
ali pssst, mom tati ni reči,
uvek me je nerviralo kada me za vrtić ili školu probudi televizor koji dreči,
jer crtani na tv-u je jedini način bio kako se u školu ne bi zakasnilo.
Lizalice od gorenog šećera i sad mi čula diraju
i mojim raspoloženjem uvek sviraju.
A tek Cherry praline sa alkoholom,
koje smo, u to ne sumnjam, svi krišom jeli,
njihov ukus (ili alkohol) i danas u najtežim situacijama zna da me razveseli.
Deka i baka su bili pripovedači bez mane,
uz njihove priče ulepšavan mi je svaki dan koji svane,
a tek u šta su se pretvarali snovi,
ma kao da su java bili,
tako stvarni, realni i neponovljivi.
A mama i tata, možda im je svaka bila zlatna,
al’ tako su znali da smore,
da zabrane kad je najslađe,
da opomenu kad ne treba,
ma uvek se dešavalo da neko od njih u blizini vreba.
Ipak, da im umaknemo smo pokatkad znali,
a posle kada se desi belaj, svako na onog drugog krivicu svali,
na kraju krivca nema,
možda samo neka kazna padne,
ali nema veze, mora roditeljski autoritet da se znadne.

Ulica nam je druga kuća bila,
kod kuće se uopšte zadržavali ne bi,
kompjuter nam nije trošio vreme,
nismo patili od treme,
pili smo vodu sa česme,
zeleno voće jeli,
sami u vrtić i kod zubara išli,
sa zubarske stolice ponosno sišli,
pili domaće voćne sokove,
sakupljali sličice iz žvaka
i možda je baš u tome caka,
možda današnjoj deci da bi zadovoljna bila
baš ovakve stvari fale,
tako vredne, a tako male.
Verovali smo u Deda Mraza i Božić Batu,
zvonili na vrata komšinice na spratu,
pa bežali k’o muve bez glave
i nikada nisu mogli da nas provale.
Eh kakvi to dani behu,
ali neću ni sada da stanem,
i ne dozvoljavam da me gospođom zovu,
ne želim tu titulu novu,
devojčica sam kao što sam nekada bila,
pod svojim okriljem još jednog malog stvora sam svila,
što od mene još veće dete pravi
i u snu, i na javi.
Kaladont smo igrali u svakom slobodnom trenu,
a najčešće kada nije bilo struje i po rođendanskim slavljima,
koja su se tada u kući pravila,
igraonica nije bilo,
znali smo da se igramo gde god se našli,
motivacija nam za to nije trebala,
volja za igrom je iz naših dečijih srca non-stop vrebala.

Sanjali smo budni,
drugačiji od nas nisu nam bili čudni,
voleli smo iskreno,
zaljubljivali se k’o od šale,
sastavljali stihove za plave oke male
što nam leptiriće u stomaku stvaraju,
što pogledom tako znaju da očaraju.
Alf nam je bio omiljeni junak,
mada smo voleli i Stanlia i Olia,
skakali od radosti kad na tv-u crtani počinje,
jer šta ćemo da gledamo tada nismo mogli kao danas da biramo
i da konstantnim crtaćima na repertoaru svoje roditelje iritiramo.
Maline nam nisu nedostižne bile,
iza svake kuće svoje stabljike su svile,
a mi ih jeli u slasti i volji,
jedino je smrdibuba na njima znala da nas iznervira,
jer i ona takođe maline preferira.

Išli smo na letovanja puni elana,
kupali se i sunčali koliko nam duša želi,
nije nam bio potreban mali milion za zaštitu od sunca krema,
tada je i Sunce dobro bilo,
neku prijatnu toplinu je krilo,
mazilo nas zracima,
veselilo bojom,
Sunce, molim te, i danas nas zovi decom svojom,
ne žari k’o da smo ti neprijatelji,
mi deca te volimo
i za dobrobit planete se najradije borimo.
Gonzo, Mis Pigi, Kermit,... sigurno ih znate,
Mapet Šou nas je opčinjavao,
naše okice ga se u trenu uvek rado late.
I danas često pevam Mahna, mahna,
sa detetom svojim đuskam u tom stilu,
probajte, od ove nemate atmosferu čilu.
Radujem se svakom novom danu
i ne pokušavam da mu nađem manu,
na mene vreme da utiče ne može,
u mom srcu se, baš kao kod deteta,
samo pozitivne misli i dela množe.
Entuzijazam gore, svi roditelji sveta,
neka kroz naše detinjstvo i detinjstvo naše dece cveta,
omogućimo im da odrastaju mirno u ovom surovom svetu,
stvorimo im planetu blagostanja i sreće,
jedino to im je potrebno,
ne treba im materijalno ništa veće.

Razlog zašto se i danas za detinjstvo borim,
je što svojoj deci,
baš kao što gore navedoh,
želim da što vedriji svet stvorim.
Svet u kome se ceni prijateljstvo, igra i umeće,
gde nas neće zatrpavati razno tehnološko smeće,
gde nećemo zavisiti od potrošnih stvari,
gde će sitnice koje život znače da nam boje dane,
gde pozitivizam nikada neće da prestane,
gde kreativnost vlada,
gde nije sve odmah i sada,
gde se za uspeh trebamo boriti
i rezultate vrednim radom i trudom stvoriti.
Ako neki roditelji pak nisu imali detinjstvo kakvo se samo poželeti može,
neka ga prožive sada uz decu svoju dragu,
ona imaju i svima oko sebe daju neverovatnu snagu i volju za bolje dane,
uz dečicu našu svet čarolije nikada ne može da nestane.
Da bi ta ista deca kasnije u prave ljude izrasla,
na njih treba trošiti duplo manje para nego do sada,
a posvetiti im vremena duplo više.
Kasnije im, ako su usmeravani na način pravi,
neće teško pasti sva bremena sadašnjeg vremena.
A mojim roditeljima u to ime hvala,
iako sam velika ja sam u duši mala,
uživam u životu kao klinka,
a kad treba radim k’o crnac,
borim se k’o najjači borac,
vičem na sav glas kada je to potrebno,
opustim se maksimalno kada znam da je bezbedno,
čuvam parče svoga neba
i kad god nekom od dragih ljudi oko mene treba,
dajem parče tog istog neba od srca,
jer što se ono više troši,
umesto da nestaje,
moje nebo raste i da štiti ne prestaje.


Nadam se da sam bar na trenutak uspela da vas vratim u dane kada ste bili dete? 
Pozdravljam vas, sa iskrenom željom da će i naša deca, kroz koju deceniju, imati divne dogodovštine zbog kojih će rado pamtiti svoje odrastanje, koje će sačuvati dete u njima i život im učiniti obojenijim i lepšim.
Milica

Izvori fotografija (linkovi postavljani redosledom kojim su postavljane slike):
1. https://elevateideas.com/2012/10/12/five-minute-friday-27-race/
2. http://bossfight.co/woman-jump/
3. http://www.yumama.com/dete/igre-i-zabava/6803-recepti-za-najlepse-balone-od-sapunice.html

6 коментара:

  1. Divno napisano, to samo ti možeš , ja uvek čuvam to dete u sebi i ne dam mu da uspari jer da mi toga nije pitaj boga gde bi ja sada bila :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala ti Tijana! <3 Sačuvati dete u sebi upravo je ključ za mnoge stvari! :)

      Избриши
  2. Bas si dobro napisala,i ja se trudim da sacuvam dete u sebi,cini mi se da je to ono sto me odrzava.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Upravo tako Tatjana, to dete u nama čini da zauvek ostanemo mladi i vedrog duha. :)

      Избриши
  3. Sjajno, ali sjajno! I pesma, i ideja, i sve komplet! I likovi iz detinjstva, i sličice, i zvonjava kod komšinice, i rođendani kod kuće... Joj, rasplakaću se... :)

    ОдговориИзбриши