среда, 09. август 2017.

Neću u vojsku!


Našu javnost, a naročito pripadnice lepšeg pola, nedavno je uzburkala informacija da će sve radno sposobne žene do 50 godina morati da se odazovu vojnoj obuci za davanje prve pomoći i postupanje u vanrednim situacijama. Digle smo se, nego šta! Pored svega što svakodnevno moždi jednu ženu u našoj zemlji, poštovana gospoda na vlasti bi i u uniforme da nas metne.

E zašto ja neću u vojsku i zašto ne spadam u patriotu prvog reda, o tome vam pričam u ovom tekstu.


Rodiš se kao žensko. Ne daj bože da si ćerka onih za koje je samo muško dete dete. I da si još jedna ćerka u nizu dok se ne rodi naslednik! Ukoliko se taj sin nije ni rodio, do sada si verovatno već i služila vojsku i tokom života izigravala Virdžinu svom ćaletu.  

Ako ne spadaš u ovu skupinu, onda si SAMO žena. Računam da si kao devojčica imala bezbrižno i srećeno detinjstvo, pored sebe sve što poželiš, bila dobar đak u školi, sa večitom težnjom da završiš neki moćan fakultet i da, kada porasteš, budeš ekspert u svom poslu. Ali, ono SAMO malo kvari viziju. Skontaš tako, kako godine prolaze, da živiš u državi gde se ne ceni kvalitet, već gde se posao, termini kod lekara i mnoge druge banalnije stvari završavaju samo ako, na tvoju sreću ili žalost, imaš ili nemaš nekog poznanika koji bi te na pomenuta mesta ’’ugurao’’. A onda shvatiš da nemaš NIKOGA. Kažeš sebi, ma nema veze, naći će se već neko ko zaista ume da ceni prave vrednosti.

Dok iščekuješ, naiđeš tako kroz život na čoveka sa kime bi taj život i da deliš. Misliš se, super, dok se ne ukaže prilika za neki adekvatan posao, ostvariću se u ulozi majke. I, pored svih čarobnih momenata koje majčinstvo nosi, uhvatiš se u vrzino kolo. Postaneš tipična spremačica. Od jutra do sutra, ko šta radi, ti pereš, spremaš, presvlačiš, čistiš, odvodiš, dovodiš, ne spavaš, pevaš i kad bi plakati htela,... I ne prestaneš da čezneš za uspešnom karijerom iako nekad dođe do situacije da se zapitaš: za šta sam se ja ono beše školovala?

Neka si i imala tu sreću da se ostvariš na posebnom planu. Titula spremačice ti svakako ne gine. Jer, kad se skrhkana i psihički i fizički vratiš s posla kući, čeka te sve ono koje nikuda ne odleti i koje se, uglavnom, piše samo ženama. Uključi mašinu, usisaj, pospremi, ma blago tebi, blago meni!

No, da ne skrećem previše s teme, evo zašto ja kažem NE vojsci. Pored svega navedenog sa čime žena tokom života treba da traje, kakvim bolovima da se predaje (mislim na porođajno iskustvo), da izigrava muškarca mnogo puta jer oni pravi u ovoj državi moraju danonoćno da rintaju kako bi porodici obezbedili iole pristojan život, ja državo nemam vremena za vojsku! Pa ko bi meni čuvao decu, kada im tata povazdan radi, dok sam ja na vojnoj vežbi? Danas se, i sama znaš državo, slobodni dani ne dobijaju tako lako!

I, čekaj državo, zar nismo te osnove prve pomoći i ponašanja u vanrednim situacijama, trebali imati u osnovnoj školi kao obavezan predmet? Kao što bi to trebalo da bude i seksualno obrazovanje. Jer, sve je otišlo predaleko. Da ne citiram onu iz filma Mi nismo anđeli (prvi deo): ’’Danas se klinke,...’’ Beše nekad domaćinstvo. I to ste, brže bolje ukinuli, te danas deca nisu sposobna ni krišku hleba sama da namažu.


Neću u vojsku, jer ne želim! Ovakvim akcijama ti prizivaš rat, državo! Nedavno neki muškarci već bejahu akteri vojnih vežbi. Nešto se kuva kad non-stop krene da se priča kako otadžbina treba da se čuva. Ali, stani državo, stani svete, pa zar nam nije dosta ratova? Uništena detinjstva, spaljeni domovi i strah koji je ušao u kosti još uvek nam paraju srca. Vi, poštovani državnici sveta, prepucavajte se na neki drugi, kreativniji način, ne lomite svoja koplja preko leđa nedužnog življa koje bi da obitava u miru i slobodi. U svetu gde bi majka da bude majka, otac to što jeste i, iako nisam za razdvajanje polova, opet se brate zna ko kosi, a ko vodu nosi.

Možda ja i ne bih imala prođu kroz vojna vrata? Oni koji me čitaju, znaju da je falinka koja me prati kroz život mnogo puta znala da bude kočnica (evo linka za one koji su propustili tekst I kad je teško, život je lep). Ovaj put možda mi zatvori vrata za koja i želim da ostanu zatvorena. :) Možda me i puste da uđem? Radila bih u kuhinji kao što su u njoj radili nekadašnji vojnici za zdravstvenim problemom. Kuhinja, neeeeee! Pa na čemu tu više da se obučavam?!

I za kraj jedno pitanje: da li biste vi, drage žene, stupile u vojne redove?


Pozdravljam vas do narednog posta,
Milica

Izvori fotografija odozgo naniže: 
1. moj drug Power Point i ja
2. www.dailymail.co.uk

петак, 04. август 2017.

Pesma o voću


Ovaj post posvećujem mališanima. Pretpostavjam da su vaša deca, kao što su recimo moja, obožavaoci voća? Iako još uvek ne mogu da budu svesna činjenice koliku dobrobit voće čini njihovom organizmu, ukoliko ga ne vole, mi roditeliji na različite načine moramo da se dovijamo ne bi li im približili raznovrsne voćne ukuse. 

Pa da li ste probali da to uradite kroz pesmu, za koju verujem da se deca najradije i najčešće vežu? Kojoj uistinu veruju. Čitanje pesmice može da bude zanimacija tokom dana, upavanka za laku noć, a možete da joj iskomonujete određenu muzikicu i da na taj način duplirate radost na dečijem licu. Verujem da će, nakon toga, voće doživljavati kroz neku drugu dimenziju. :) 

U nastavku sledi ''Pesma o voću'', o tome vam pričam.


Iskreno se nadam se da ste i da ćete uživati i da će pesmičica ostaviti utisak na vašu decu?


P.S. Voćkice pored ispisanih stihova crtala moja mališanka. <3 


Pozdravljam vas do narednog posta,
Milica 

среда, 26. јул 2017.

Kako za 2 minuta napraviti jedinstvenu i funkcionalnu kutiju za igračke?


Da li i vi spadate u grupu onih mama koje svakodnevno vode bitku sa igračkama? Svi znamo koliko su deca ažurna u njihovom pospremanju i pre ili kasnije postajemo svesne činjenice da je sakupljanje igračaka uglavnom naš posao. Ovom prilikom skidam kapu svim onim kevama koje su kod svoje dece od malena uspele da ukorene pravilo da je sakupljanje ostataka ''atomske bombe'' u dečijoj sobi zapravo njihov posao. 

Ja nažalost spadam u ovu prvu grupu. :( I pored malog miliona svakojakih džidža bidža, plišanih igračaka, automobilčića, lopti,... meni uvek fali mesta za odlaganje. Jer, mnoge kutije za igračke u našoj kući završile su neslavno. Umesto za igračke, postajale su kućica za decu, koševi, pomagala za pentranje na višu tačku,... Samim tim bivale su ekspresno uništavane i za tili čas neupotrebljive. Već neko vreme vršim pritisak na muža da napravi čvrstu, neuništivu kutiju od drveta, ali kako je njemu za ovu aktivnost vremena u manjku, morala sam u momentu da smislim nešto funkcionalno. Jer juče, kada sam raskrčivala dečiju sobu, sve kutije koje posedujemo bile su pune, a unaokolo su me još uvek pozdravljale razbacane igračke! 

Setila sam se u trenutku da u podrumu imam jednu korpu za veš koju ne koristim već neko vreme. E sad, nije fora samo uzeti korpu i u nju ubacivati igračke jer, iako uredna, soba bi ličila na neku ostavu ili vešeraj, složićete se? Onda mi je palo na um da mi se već godinama po ormaru vuče jedna džinovska muška košulja, totalno van stila i veličine naše glave kuće, koju ne znam iz kog razloga nisam bacila. U stvari, SUPER što je nisam bacila! :D U nastavku ćete videti i zašto!

Kako da, za 2 minuta, od korpe za veš napravite jedinstvenu i funkcionalnu kutiju za igračke, o tome vam pričam.


Da rezimiramo, za nastanak ovog jedinstvenog i praktičnog detalja za dečiju sobu, potrebna vam je:  

- korpa za veš (bez poklopca) 


- muška košulja u XL veličini


- jedna zihernadla 

- i svega 2 minuta vremena 


Šta je potrebno da uradite

Jednostavno, obucite korpu za veš! :) Zakopčanu košulju navucite na korpu, s tim što kragna košulje treba da bude na dnu korpe.


Rukave koji vise sa strane vežite i napravite neku kvazi mašnu. Kada odlažete kutiju, izbor je na vama da li će se mašna videti ili ćete kutiju okrenuti sa druge, leđne strane košulje. 



A kako vam kragna na dnu ne bi landarala i remetila ravnotežu kutije, preklopite je i zakačite zihernadlom kao na slici. 



I to bi bila cela filozofija! Iskrena da budem, nisam baš nešto oduševljena dezenom naše košulje, ali kako se našla pri ruci u jednom presudnom momentu, ja obožavam našu novu kutiju za igračke. A i deci se veoma sviđa. Sad, nisu baš srećni, pogotovo moj dvoipogodišnjak, što ne može da ulazi u nju, ali zato ja jesam, jer joj se nazire duži vek trajanja, za razliku od drugih. Bar se nadam. :) 


Da li biste i vi probali da izdejstvujete ovakvu kutiju? Ukoliko se rešite na ovu misiju, pohvalite se slikama na FB stranici ''O tome vam pričam''. :) 

Pozdravljam vas do narednog posta,
Milica 



четвртак, 20. јул 2017.

#2 Šta čitate svojoj deci?


Na red je došao post u kome vam, po drugi put, predstavljam knjige koje s punim pravom mogu da budu nosioci titule ''bukmarker mog detinjstva''.

’’Ivica i Marica’’ i ’’Ezopove basne’’, o tome vam pričam u nastupajućim redovima.



Ove dve divne knjižice dolaze nam iz Male Lagune (serijal ’’Korak po korak''). Fantastično ilustrovane, nadasve poučne, bude maštu, odlične za vežbanje čitanja kod budućih prvaka jer su odštampane krupnim ćiriličnim fontom, privlačne i manjoj deci jer svaka slika u knjigama prosto mami i podstiče na brojna pitanja,...



Kao jedna od omiljenijih štiva u kućnoj biblioteci mojih mališana, veoma često se čitaju i prelistavaju, rado se preporučuju vršnjacima i idealan su rođendanski poklon.

Sadržina priče ’’Ivica i Marica’’ svima je više nego poznata. Delim sa vama sliku sadržaja knjige, da vam malo čačnem radoznalost i uverim vas da je možda baš ova knjiga sledeća koju vaša deca moraju imati. 



Što se basni tiče, kako ih ne bih nabrajala, takođe sam uslikala sadržaj. Nama su recimo najomiljenije ’’Pas i kost’’ i ’’Lav i miš’’. A koje basne vole vaša deca?






Svaka basna ima svoju pouku, to se podrazumeva, ali u ovoj knjizi pouka je izvučena na kraju svake basne, što u nekim knjigama nije slučaj. Ovako, kada dete pouku pročita, dovede se u razmišljanje i zaključivanje, pa onda dolazi kvalitetno utemeljivanje pravih životnih vrednosti i oblika ponašanja.

Serijal ’’Korak po korak’’ broji još pregršt fenomenalnih izdanja, od priča o čudovištima, vešticama i zmajevima, preko Puta oko sveta za 80 dana, Olivera Tvista, Robinzona Krusoa, do fantastičnih naslova iz sveta mitologije.

Eto razloga da što pre, a korak po korak, upoznate svoju decu sa likovima koji su neizostavni pratioci svačijeg odrastanja i obogatite im policu detinjstva onim što je zaista vredno njihove pažnje i sećanja.

Na kraju ostaje da vam samo poručim - uživajte u čitanju! :D

Pozdravljam vas do narednog posta, 
Milica

уторак, 27. јун 2017.

Kako smo se rešili krpelja


Čim krenu topli dani, razmile se i oni, ovi dosadni paraziti. I umesto da se, tokom svakog boravka u prirodi, maksimalno opustimo, uvek postoji strepnja i bojazan da neki krpelj ne postane stanovnik našeg tela. Na roditeljsku žalost, zbog mekane, tanke kože, uglavnom biraju mališane za svoje utočište. Tako je jednom krpelju, pre izvesnog vremena, moj dvoipogodišnji mališan postao plen.

Kako se odvijala celokupna situacija od trenutka kada smo ga uočili na detetovom telu, pa do njegovog uklanjanja odatle, o tome vam pričam u ovom tekstu.


Kad živiš u kući i kada je tvojim mališanima dvorište omiljeno i glavno mesto za igru, prosto moraš da budeš spreman na situaciju zvanu ’’krpelj’’. Zato praktikujemo da se od ove napasti pregledamo svako veče pred spavanje, posebno obraćajući pažnju na delove tela gde je koža najtanja, kao što su glava, pazušne jame, unutrašnji delovi laktova i kolena, prepone, predeli iza ušiju i između prstiju na rukama i nogama. Mada, uopšte ne mora da znači da će se parazitlija nastaniti baš na tim mestima. Što i dokazuje naš slučaj.

Elem, te večeri smo imali neke goste i pregledanje je izostalo, pa je krpelj, koji je odlučio da se nastani na mališanovom ramenu, u blizini ožiljka od BCG vakcine, imao celu noć da se baškari i gosti. Nije nam prvi put da se susrećemo sa ovakvim iskustvom, ali svaki put kada se ono dogodi, nekako se uspaničim. Verovatno me uzburka činjenica koliko je Lajmska bolest, čiji su zaraženi krpelji prenosioci, opasna i surova. Ranije, kada se jednom prilikom krpelj nastanio kod moje ćerke, pre nego sam krenula da ga čupam, prvo sam ga premazivala mešavinom alkoholnog sirćeta i soli, i zaista sam ga uspešno, laganim potezanjem i njegovim okretanjem u suprotnom smeru od smera kazaljki na satu, izvlačila - celog. Naknadno sam saznala da tretiranje napasti sa bilo čime pre čupanja može samo da pospeši izlučivanje što veće količine otrova, ukoliko je krpelj zaražen, pa je ta opcija u novonastaloj situaciji odmah otpala.

Tako krenem ja da čupam krpelja. Kako ne uspevam da ga uhvatim prstima, jer je minijaturan, poslužim se pincetom. Povuci, potegni, okreni, obrni, otkači se krpelj, ali mu glava, na našu nesreću, ostade u detetovom telu. Mesto uboda je, kada smo uočili krpelja, bilo malo crvenkasto, ali na sreću nije bilo koncentričnih krugova koji su pokazatelji da je krpelj zaražen. Nakon njegovog polovičnog vađenja, crvenilo je ubrzo nestalo, ali se glavica i dalje nazirala.

Konsultovala sam se sa našim pedijatrom. Reče da nemamo razloga za paniku, jer ne postoji opominjuće crvenilo na mestu uboda, ali da glava (rilica), svakako treba da se ukloni. Preporučila mi je da najpre pokušamo da je izvadimo sami, pincetom ili sterilnom medicinskom iglom, a ukoliko nam to ne pođe za rukom, da dete dovedemo u dom zdravlja, da sestre to urade. Napomenula mi je da će, ukoliko koristimo iglu, najverovatnije da se stvori ranica, što je i dobro, jer ukoliko tom prilikom ne uspemo da izvadimo glavicu, ona će, kada se ranica osuši, najverovatnije da ispadne sa krasticom. Ukoliko pak ne dođe do toga, doktorka mi je dala jedan fantastičan savet. Da mesto uboda premažem debljim slojem laka za nokte, koji bi, kada se osuši, uspešno sa sobom povukao i rilicu. Reče mi i da ovaj način uklanjanja krpeljeve glave praktikuju mnogi zdravstveni centri, pogotovo na teško dostupnim mestima, kao što je pupak, gde ovi paraziti takođe umeju da se razbaškare.

Dali smo se u akciju. Pinceta nije bila od koristi, pa je morala da radi igla. Iskrena da budem, nije mi bilo nimalo prijatno da kopam po detetovom telu, ali bi mi bilo sto puta neprijatnije da to radi medicinska sestra, dok ja, najjače što mogu, stišćem dete da se ne mrda, pritom ga smirujući, jer sumanuto vrišti. Nakon dva, tri pokušaja, nisam uspela da iščačkam rilicu (verovatno sam trebala dublje da zarijem iglu), napravila sam neznatnu ranicu pritom i rešila sam da tu stanem. Kroz 4-5 dana stvorila se fina krastica, koja je, nakon što smo je iščačkali, sa sobom povukla i ostatke neželjenog gosta. Ovde smo stavili tačku na našu neplaniranu avanturu. Nije bilo potrebe za upotrebom laka za nokte. Ali, ostaje ovo dragoceno saznanje, ukoliko nam se, ne daj Bože, u budućnosti dogodi slična situacija.

Sa doktorkom sam se takođe konsultovala da li je potrebno da krpelja nosimo na ispitivanje. Rekla je da, s obzirom na celokupan razvoj situacije, nema potrebe za tim. Ako nekoga zanima, to ispitivanje vrši Institut za epidemiologiju, sektor za preventivnu medicinu VMA i ova ’’usluga’’ staje, ni manje ni više, nego nepunih 6.000 dinara. Hm, evo još jednog ’’divnog’’ načina naše države za mužu očajnih, zabrinutih roditelja. :(

Da li se vama nekada dogodio krpelj? Kako ste se izborili sa nastalom situacijom? Volela bih da čujem da niste imali ovakvo iskustvo. Ukoliko vam se, ne daj Bože, dogodi, nadam se da će vam ovaj moj tekst koliko, toliko biti od koristi za uspešno uklanjanje ove sićušne napasti parazitske naravi.

Update 27.06.2017. u 14:10h

Nakon deljenja ovog teksta na društvenim mrežama, dobih jedan dodatni, fantastičan savet na ovu temu, pa ga delim sa vama u celosti, u vidu fotografije: 




Update 27.06.2017. u 21:18h

Još korisnih saveta: 



Pozdravljam vas do narednog posta,
Milica

Izvori fotografija odozgo naniže:
1. www.childrensoralcare.ca
2. www.cdc.gov

среда, 21. јун 2017.

Spiner - da li ga imaš i ti?


’’Svako vreme nosi svoje breme’’. Ali, svako vreme nosi i pomamu za određenim vidom zanimacije.

Koji je to gadžet u poslednje vreme zavrteo svet i koji su gadžeti nekada vladali, o tome vam pričam.

Spiner (Fidget Spinner) vrti tamo gde burgija neće. Pre nego postanem svesna saznanja koje je u stvari to čudo koje svako živ ima u rukama, nesvesno sam ga ignorisala. Tek kada me je moje dete jednog dana pitalo ’’Mama, znaš li ti šta je to spiner?’’, kockice su se složile. Pa njega su kupovala deca ispred mene u radnji sa igračkama. Vrtela ga je detetova vaspitačica. Ugledala sam ga i kao aplikaciju na majici jednog momka. ’’Daaaa, znam šta je spiner!’’, odgovorila sam. A kako je moja devojčica tog dana, sad se već ne sećam iz kog razloga, zaslužila neku nagradu, pretpostavljate, ta nagrada je bila spiner.


Iskrena da budem, mislila sam da će biti jeftiniji. Kada me je opaučila njegova cena, shvatila sam da je, u punom jeku ovog, nazvala bih ga ’’izvlakačparaizdžepa’’, prosto nemoguć slučaj da bude jeftin. Ima ih od plastike, keramike, metala, onih koji svetle u mraku,... Ono što spiner zapravo pokreće jeste obični kuglični kotrljajući ležaj koji ima široku namenu u mašinskoj industriji, a za višeminutno okretanje zaslužan je specifičan, uglavnom trokraki dizajn ovog predmeta. I svaka čast pronalazaču! Poenta je da od nečeg postojećeg, što vrši neku drugu funkciju, napraviti nešto novo i originalno, što ovaj vrtaljot svakako jeste. A kažu da ima i korisne efekte na čovekovo bivstvovanje. Preporučuje se da ga vrte nervozne osobe koje grickaju nokte ili non-stop tresu nogom, hiperaktivnoj deci za fokusiranje pažnje, a ovakve igračke koje upošljavaju prste mogu biti korisne i deci sa autizmom. Ipak, mišljenja o njegovoj funkcionalnosti pored obične zabave su podeljena, pa je recimo nekoliko škola u Americi strogo zabranilo upotrebu spinera u svojim prostorijama.

Na osnovu svega ovoga dođe mi da se zapitam: čemu zapravo sve ovo? Odvajkada su nas spopadale svakojake izmišljotine koje uzmu toliko maha da bukvalno iskaču iz frižidera. Kad sam ja bila dete, na repertoaru su bili mirišljavi papirići i sličice automobila iz Turbo žvaka. Nekada su to bili klikeri, pa praćke čija su municija bili metkići od plastificiranih žica, savijeni u oblik latiničnog slova ’’U’’, pa pištoljčići na dijabole (plastične kuglice), ne baš tako bezazlene ako te pogode. Devojčice su igrale lastiš (bila je prava fora imati onaj najduži), pa preskakale vijaču i vrtele obruč (hulahop). Dođoše onda na red igrice, pa gurnuše u zapećak sve ove, u odnosu na njih, fine stvari za igru na otvorenom. Srećom, polako ali sigurno, svima postade jasno šta ima onu pravu vrednost, pa ponovo krenuše da naviru kreativne zanimacije a la kineska radnja. HelloKittymanija, Frozenomanija, Patrolne šape,... pršte gde god da se okreneš. Na repertoar pre jedno dve-tri godine izbiše i one gumice od kojih su se plele narukvice, ogrlice i svašta još nešto.


Sve u svemu, pa neka! Jeste da trgovci i pronalazači, zahvaljujući svim ovim izmišljotinama, zarađuju enormne svote, a roditelji, bake, deke, tetke i ostala mnogobrojna rodbina gule se k’o krompiri, jeste da nam deca liče jedno na drugo i da ih u masi, zbog istih kapica, haljinica i majičica ne možemo prepoznati, neka su samo ona srećna! Neka vlada svašta nešto ovog tipa, što reče Đole Balašević, ’’samo da rata ne bude’’. Ako je meni, tebi i drugima mnogim detinjstvo presečeno, neka bar naša deca od igre rastu, u san svake večeri utonu bezbrižno, sneno. :)

Naš spiner duginih boja videli ste na slici iznad. A kako izgleda vaš? Pa da li je moguće da ga još uvek niste nabavili? :D Budite slobodni da slike svojih spinera kačite na zid Fb stranice bloga, da vidimo čiji je najlepši!? :)

Pozdravljam vas do narednog posta,
Milica

Izvori fotografija odozgo naniže:
1. lična arhiva
2. www.heykadin.com.tr


недеља, 18. јун 2017.

4 neminovna životna rastanka

iliti Plačem, ali ih se rado sećam


Dingospo život i sve što on sa sobom nosi tema su ovog, nakon izvesne pauze, novonastalog posta. Manjak inspiracije, svakodnevne i više nego brojne obaveze i zadaci, razlozi su što nisu prštale reči s moje strane. Ideje međutim poslednjih dana naviru i ja se vraćam u kolosek. Sa nadom i iskrenom željom da ćete uživati u svakoj napisanoj reči. Pa, dobro se ja vama našla! :D

Da pišem na temu rastanaka, navela me je situacija u kojoj se trenutno nalazim. Naime, moje dete je završilo predškolski program i iako smo svi srećni zbog njenog polaska u školu, meni se srce cepa zbog rastanka sa divnom vaspitačicom i dobrim drugarima. Zbog završetka jednog čarobnog, bezbrižnog perioda koji se događa samo ovaj put u životu. A kada samo pomislim na rastanke ovog tipa koji tek slede, duša mi se ucveli. Ali ne, neću plakati!

Koja su to 4 rastanka koja nam se neizbežno nalaze na životnom meniju, koji jako rastužuju, a isto tako i vesele srce, o tome vam pričam.


  1. Rastanak sa vaspitačicom i završetak predškolskog. Da se ne ponavljam. Svi se setno sećamo ove nam drage žene iz najranijeg detinjstva. Tako kreativna, vedra, jako stroga kada za to ima razloga, a s druge strane k’o druga mama. Nauči te mnogo čemu, bez da te na bilo šta obavezuje. Nežno zagrli. Usmeri na pravi put, shvatiš to kasnije kad odrasteš. Tog poslednjeg dana zajedničkog druženja pravite žurku. A ona je nekako tužna. I to shvatiš kasnije. I sve mame koje su došle po svoju decu nekako su uplakane. Svesne su da se na divne momente sa ovom ekipom toga dana stvalja pečat. Bang!

  2. Rastanak sa učiteljicom. Valjda malo porasteš, pa ti ovaj rastanak malo teže pada. Pa ona te je naučila da čitaš i pišeš, da računaš, svojim te umilnim glasom četiri godine savetovala, kritikovala, pevala ti,... Učinila da koliko, toliko postaneš svestan sebe i taman kad je najlepše, moraš u 5. razred. Eh brate, pa ne mora baš toliko brzo!                                                                                                                                                                                                                                    
  3. Rastanak sa društvom iz osnovne škole. Mala matura. Nezaboravne godine iza vas. Sa konstantnom težnjom da se bude stariji i odgovorniji, mnogi propuste da se opuste i uživaju do srži. Rastajemo se ovom prilikom sa prvim, a već bivšim ljubavima. Rastajemo se sa najboljim drugovima i drugaricama koji nas u nekim situacijama znaju bolje od vlastitih roditelja. Rastajemo se sa školskim priredbama, takmičenjima, turnirima. I možda će zvučati presurovo, ali jedan deo detinjstva se završava ovde. Ipak, mi odlučno hrlimo u srednjoškolske vode.

         
  4. Velika matura. Kad pre dogura? Ostaće da se pamte najdivniji školski dani, razne sorte profesora, ekskurzije, okupljanje sa društvom do kasno u noć, trenuci kada punimo 18 i postajemo ’’ljudi’’. :D Ostaće da se pamti matursko veče, divne toalete nas devojčica, pardoniram devojaka, stasiti momci tako posebni i zreliji u elegantnom izdanju. Ostaće sto puta ispevana, a zapravo nikada neispevana ’’A sad adio!’’. Pamtiće se iskreni, čvrsti zagrljaji, po koja popijena čašica više, pamtiće se nežnosti i bolni tabani koje je, pored celovečernjeg boravka u štiklama, dokusurilo bosonogo hodanje po hladnom asfaltu onog jutra nakon mature.

A nakon sva ova 4 rastanka, ostaju fotografije. Uvek tu da probude setu, vrate u prošlost, da nasmeju, učine te ponosnim. Fotografije kojima se kasnije svojoj deci hvališeš kako si bio lep i mlad i kako su to bila dobra, stara vremena. A tu su i proslave godišnjica mature. Malo čačnu činjenicom da godine munjevito lete, ali i dokažu da su to divni susreti ljudi koji su nekada bivstvovali kao jedno biće, a sada se ne bi ni prepoznali da se sretnu na ulici. :(  Stajem. Ne volim da budem patetična, iako mi se mnogo puta omakne. Radujem se iskreno svakom novom danu i svesna sam činjenice da patnja za prošlošću ne može da nam kreira budućnost. Nadam se da je tako i kod vas?

Šiba nas život i sa sijaset drugih rastanaka. Neka je samo što manje takvih neočekivanih, surovih i bolnih. Sa ovim neminovnim izbori se svako. I bilo teško ili lako, ostaće da se pamte divni dani đačkog doba kada bi srce sve da oseti i proba. O tome vam pričam!

Pozdravaljam vas do narednog teksta,
Milica

Izvori fotografija odozgo naniže:
1. www.tinybuddha.com
2. lična arhiva
3. www.englishlive.ef.com
4. www.nemackikutak.com